Ustavni sud o proglašenju vanrednog stanja – nemogućnost sastajanja Narodne skupštine je faktičko a ne pravno pitanje. Ustav daje prednost reprezetativnosti, ali efikasnost stupa na mesto reprezentativnosti voljom Ustava u situacijama kada mogu nastupiti nesagledivo štetne posledice.
Iz obrazloženja Rešenja o odbačaju inicijative za ocenu ustavnosti i zakonitosti Odluke o proglašenju vanrednog stanja:
„Pitanje (ne)mogućnosti da se Narodna skupština sastane je, prema oceni Ustavnog suda, faktičko, a ne pravno pitanje, imajući u vidu da Ustav, a ni drugi pravni akti nisu odredili koje su to situacije kad Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, a naročito imajući u vidu i činjenicu da Ustavni sud ne može da ocenjuje organizacione mogućnosti Narodne skupštine da se sastane bez odlaganja u uslovima postojanja opasnosti po život i zdravlje ljudi. Stoga, Ustavni sud nema ustavno, niti drugo pravno „merilo“ na osnovu kojeg bi mogao dovesti u pitanje obaveštenje predsednika Narodne skupštine da parlament nije bio u mogućnosti da se sastane. Povodom navoda pojedinih inicijativa da Naredba ministra zdravlja o zabrani okupljanja u Republici Srbiji na javnim mestima u zatvorenom prostoru nije mogla biti „pravni osnov“ za nemogućnost sastajanja Narodne skupštine, Ustavni sud ukazuje na to da treba praviti razliku između pravnog osnova za odlučivanje i uzimanja u obzir određenih činjenica pri odlučivanju. „Odluka“ da se Narodna skupština ne sastane najpre nije nikakva pravna odluka, već obaveštenje predsednika Narodne skupštine nadležnim organima. U tom smislu, ona i ne može imati pravni osnov, pa samim tim i navedena naredba ministra zdravlja to nije u ovom slučaju, pri čemu, po mišljenju Ustavnog suda, sadržina i ovog akta može biti jedna od faktičkih okolnosti ili razloga koji su rukovodili predsednika Narodne skupštine da obavesti predsednika Republike i predsednika Vlade o nemogućnosti sastajanja Narodne skupštine.
…između postupka proglašenja u kojem odluku o proglašenju vanrednog stanja donosi Narodna skupština i tzv. alternativnog postupka, koji je primenjen u konkretnom slučaju, postoji jedna suštinska razlika: u prvom postupku, odluka o proglašenju vanrednog stanja donosi se posle skupštinske rasprave; u alternativnom postupku, ta rasprava izostaje. Dakle, reprezentativnost, kao kriterijum kojem Ustav daje prednost u odnosu na efikasnost odlučivanja o vanrednom stanju, ustupa, voljom Ustava, a ne protivno toj volji, mesto efikasnosti, jer „čekanje“ da se steknu uslovi za sastajanje narodnog predstavništva mogu imati nesagledivo štetne posledice i sprečiti državu da deluje hitno na otklanjanju uzroka proglašenja vanrednog stanja.“